Програм васпитно-образовног рада са децом заснива се на имплементацији концепције нових Основа програма „Године узлета“ (Сл.гласник РС – Просветни гласник, бр.16/2018.). Полазиште Основа програма чине теоријско-вредносни постулати: како видимо дете предшколског узраста, какву праксу вртића желимо и у какво предшколско васпитање и образовање верујемо. Најважнији аспекти у Основама програма су:

КВАЛИТЕТ ОДНОСА: Дете остварује добробит кроз односе који се развијају са физичким окружењем, вршњацима и одраслима у реалним ситуацијама делања и представљају покретаче његовог развоја и учења.

ЗНАЧАЈ ПРОСТОРА: Простор постаје инспиративно и провокативно окружење у којем се деца играју, истражују, сарађују и уче. Он је неодвојив део програмске концепције и због тога васпитач треба да посвећује пажњу његовом сталном развијању, обогаћивању и осмишљавању.

УЧЕЊЕ КРОЗ ИСТРАЖИВАЊЕ И ИГРУ: У односима са васпитачима и вршњацима кроз игру и животне ситуације, дете се подстиче да истражује, промишља, испробава, пита и активно учествује у свом учењу и развоју.

САРАДЊА ПОРОДИЦЕ И ЛОКАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ: Сарадња са породицом се заснива на узајамној подршци која се остварује кроз повезивање, успостављање поверења, дијалога и сарадње.Вртић као део локалне заједнице, активно учествује, сарађује и доприноси у активностима од заједничког интереса.

Изводи из Основа програма:

САГЛЕДАВАЊЕ ДЕТЕТА:

Дете је јединствено и целовито биће.Свако дете је личност са својим јединственим могућностима и једнаким правима да се његова јединственост препозна  и уважи.

Дете је компетентно и богато потенцијалима.Оно није само биће потреба, оно поседује потенцијале и развијајуће капацитетекоји га чине копентентним учесником сопственог учења и развоја. Компентентност детета изграђује се кроз односе са одраслима и вршњацима и зависи од квалитета ових односа- колико су они подстицајни и подржавајући.

Дете је активни учесник заједнице вршњака и одраслих. Дете је социјално биће, природно усмерено на односе са вршњацима и одраслима. Дете је активни учесник у друштвеним односима и процесима у породици, дечјем вртићу и заједници којој припадају.

Дете је посвећено учењу. Дете има урођену мотивацију да учи и сазнаје. Учење је процес заједничке конструкције знања са вршњацима и одраслима у ситуацијама које за дете имају лични смисао и значење.

Дете је креативно. Дете има креативни потенцијал да изрази себе и своје разумевање света на много различитих начина.

Дете је биће игре. Дете кроз игру доживљава, проширује и прерађује искуство, обликује себе и свет и гради сазнања о себи и свету.

САГЛЕДАВАЊЕ ПРАКСЕ ВРТИЋА

Вртић као простор реалног васпитно-образовног програма:  реални програм настаје и гради се у реалном контексту васпитно-образовне праксе. Он не може бити унапред писани документ већ се гради кроз заједничко учешће свих учесника, обликује културом вртића, породице и локалне заједнице и ширег друштвеног контекста,  планским и промишљеним деловањем васпитача заснованим на концепцији Основа програма.

Вртић као место заједничког живљења. Васпитно-образовна пракса вртића се одвија као процес заједничког учења деце и одраслих кроз који одрасли и деца заједнички конструишу знања и разумевање себе и  света а не као примена програма на децу према унапред испланираним појединачним активностима и издвојеним садржајима подучавања.

Вртић као простор демократске и инклузивне праксезначи:

-уважавање права све деце на образовање кроз инклузивну праксу којом се уважава родна, културна, здравствена и свака друга различитост, развија осетљивост на дискриминацију и посебна пажња посвећује укључивању деце из осетљивих група.

-партнерство са породицом препознавањем примарне улоге и важности родитеља и породице у васпитању на раном узрасту.

-повезаност са локалном заједницом и пуну партиципацију деце у социјалном и културном животу заједнице.

Вртић као простор рефлексивне праксе подразумева:

-развијање односа међу васпитачима, стручним сарадницима, сарадницима и свим другим запосленима, заснованим на поверењу, уважавању, размени и узајамној подршци.

-развијање рефлексивног приступа пракси кроз стално преиспитивање сопствене праксе у дијалогу са колегама, породицом и децом.

-покретање заједничких истраживања практичара

-професионално усавршавање

-повезивање кроз заједничка истраживања са другим вртићима, институцијама и организацијама.

 Васпитно-образовни програм као израњајући програм заједничког живљења

“Васпитно-образовни програм се гради кроз заједничко учешће деце и одраслих као аутентичних људских односа и заједнитва, у ситуацијама, догађајима и активностима које за њих имају смисла, као процес заједничког учешћа деце и одраслих кроз који одрасли и деца заједнички конструишу знања и разумевање себе и света, а не као примена програма на децу према унапред испланираним појединачним активностима и издвојеним садржајима подучавања. Програм је израњајући а не унапред прописан.“ (Основе програма, Године узлета, 2018.)

Програм настаје и гради се у реалном контексту васпитно-образовне праксе. За дете, програм се манифестује као остваривање његове добробити кроз односе који се развијају са физичким окружењем, вршњацима и одраслима у реалним ситуацијама делања. Установа  као приоритетни задатак у погледу развијања програма поставља стварање услова за остваривање добробити, грађење односа и делање у различитим аспектима живота и рада у вртићима.

Аутентичност и животност програма који се гради огледа се у развијању програма кроз праћење и преиспитивање полазишта о детету и учењу, својих полазишта и односа које градимо као васпитачи, конкретне деце, њихових капацитета и интересовања, њихових односа, физичког окружења, специфичности породице и дате заједнице. Због тога је, на нивоу реализације, сваки програм различит и јединствен.

Разумевајући добробит као вишедимензионални конструкт, програм рада обезбеђује услове да ће дете, сада и овде, у реалном програму, осећа добро, срећно, остварено, да припада заједници вршњака и одраслих, проширује своја искуства и знања упознајући свет око себе, буде усклађено са правилима и нормама у свом окружењу и учествује као равноправни члан заједнице.

Игра је основ развијања и испољавања добробити детета. Игра подржава субјективнудобробит тако што омогућава детету да буде срећно и задовољно, да ужива у својим активностима и интеракцијама са другима, да развија отвореност за нова искуства и открива нове сопствене потенцијале и потенцијале света око себе. У игри дете развија све димензије психолошке добробити-ојачава самопоуздање, самоприхватање и самосталност понављајући и слободно мењајући уобичајене и устаљене културне обрасце, развија креативност и флексибилност. Игра помаже развијању социјалне добробити – она омогућава доживљај прихватања, припадања и усклађивања са другима. У игри се обезбеђује “природна“ основа за развој диспозиција за учење у раном детињству, она доприноси да дете себе види као успешно у учењу и истраживању, а својe делање као вредно.

Подршка остваривању добробити реализује се поштовањем принципа реалног програма датих у Основама програма: Принцип усмерености на односе, принцип животности, принцип интегрисаности, принцип аутентичности, принцип ангажованости и принцип партнерства.

Преведено на праксу, у развијању реалног програма наша Установа ставља фокус на грађење и неговање односа уважавања, сарадње, одговорности и заједништва. Заједништво је организовано око смислених ситуација (интегрисаног) учења које израњају из искуства, питања, догађаја, збивања у групи и заједници. Сваки члан заједнице је уважен у својој аутентичности и негује се индивидуализовани приступ сваком детету уз подршку деци са сметњама у развоју и инвалидитетом и деци из других осетљивих група. У развијању програма фокус је на уважавању перспективе деце и породице и повезивању са локалном заједницом.

 Физичко окружење као димензија програма

Физичко окружење (просторно-временска организација) рефлектује наша полазишта у разумевању детета и учења и директно обликује положај детета  у програму. Због тога физички простор мора бити у складу са вредностима на којима се програм заснива и на разумевању учења деце. Другим речима, он је организован тако да подстиче дечју радозналост, да омогућава детету да истражује, да се осећа као да ту припада, да му буде

пријатно у таквом окружењу, да подстиче сусретање, комуникацију, интеракције и продубљивање односа. То се односи и на унутрашњи и на спољашњи простор. Због тога

васпитач нарочиту пажњу посвећује простору, његовом сталном реструктурирању, развијању, обогаћивању и осмишљавању. Простор је променљив и динамичан. Приступачан је за сву децу, подстицајан, инспиративан и омогућава деци да бирају активности и садржаје и начине груписања; могу да раде заједно и сарађују, али и да се осаме и самостално да користе материјале на различите начине.Простор у радној соби структуиран је на различите просторне целине помоћу ниских полица и преграда, завеса, паноа. Најчешће просторне целине могу бити: литерарна (књиге и груги писани материјали), за конструисање, за визуелне уметности, за симболичку игру (породични простор и игре улога), за осамљивање и скривање, за звук и покрет. У јасленим групама акценат је на кинестетичкој и сензорној просторној целини. Сваку просторну целину васпитач мења и допуњује уношењем различитих средстава и материјала са намером да прошири игру и истраживање деце.

Простор реалног програма није само радна соба. Он обухвата: свакодневно коришћење отвореног простора за различите активности, игре и истаживање. Дворишни простор треба да буде изазован, заснован на природним материјалима. Простор целог вртића (посебно заједнички простори као што су ходници, атријуми, сале) треба да служе за различите начине сусретања и заједничког учешћа деце различитих узраста и других одраслих. Коришћење различитих места у заједници као места активности деце.

Промене у простору резултат су истраживања иницирана дечјим питањима, игром и пројектима које као мале заједнице развијају. Материјали који се могу наћи у простору су природни, пластични, дрвени, рециклажа и други који омогућавају вишенаменско коришћење и подстичу дечју машту и креативност. Осим играчака и материјала са вишенаменском употребом, у простору се могу пронаћи и реални предмети који омогућавају деци непосредан доживљај стварности.

https://www.youtube.com/watch?v=fzpWMKLwuM0

Припремни предшколски програм, иако у документу није издвојен као посебна целина, садржан је кроз дефинисање општих  циљева Основа програма, а усмерен на развој диспозиција за учење и компетенција за целоживотно учење у складу са принципима развијања реалног програма, у реалном контексту васпитно – образовне праксе.

У години пред полазак у школу, постављени су следећи приоритети:

– Да сва деца предшколског узраста, кроз подршку њиховој добробити, имају једнаке могућности за учење и развој;

– Да деца развијају диспозиције за целоживотно учење, као што су: отвореност, радозналост, отпорност, рефлексивност, истрајност, поверење у себе и своје могућности и позитивни лични и социјални идентитет, чиме се постављају темељи развијања образовних компетенција.

Припремни предшколски програм такође се развија као подршка ситуационом учењу и кроз развијање различитих пројеката на начин и са значајем поменутим у претходним деловима, при чему је задатак васпитача да на индиректан начин утиче на општу припремљеност деце за полазак у школу, тако што ће обезбедити услове да заједно са децом трага за одговорима на питања која су пре свега  смислена за дете и да кроз развијање пројеката унутар група омогући деци да заједно уче и напредују.

Развијање реалног програма остварује се кроз интегрисан приступ и рад са децом на темама/пројектима са циљем да се истражује и трага за одговорима на питање или проблем који деца уочавају, при чему тражење решења за децу представља изазов.

У развијању програма фокус васпитача је на стварању прилика за учење као интегрисаног искуства детета кроз оно што чини (делање) и онога што ради (односи), а не према унапред испланираним појединачним активностима или издвојеним садржајима подучавања.

На тај начин деци  је омогућено:

– да се баве оним што за њих има смисла, што их занима;

– развијају различите врсте писмености( језичке, математичке, визуелне) и изналазе ситуације за њихово смислено коришћење;

– развијају кључне образовне компетенције за целоживотно учење: комуникација на матерњем језику, комуникација на другом језику, математичке, научне и технолошке компетенције, дигиталне, друштвене и грађанске компетенције, иницијатива и предузетништво, културолошка свест и изражавање, учење учења;

– да истражују различите изворе учења и подршке: различита места, институције и организације, појединци у локалној заједници, породица, друга деца и одрасли, штампани, дигитални и други извори;

– да се на различите начине и креативно изражавају (визуелно изражавање, покрет, плес, изражавање гестом, певање, звук и музика, причање, драматизација, невербална комуникација, грађење у простору…)

– користе говор у тумачењу својих мисли и доживљаја и да проширују своје разумевање себе и света који их окружује кроз говорно изражавање – уче истражујући.

Иако важан за целокупни предшколски период, посебно важан аспект припреме за школу односи се на увођење деце у свет писмености. Рана писменост се развија у подстицајном језичком окружењу кроз активности у којима различити начини симболичког бележења и писана комуникација имају сврху и смисао за дете у самој активности, а не кроз издвојено подучавање деце читању и писању. Васпитачи омогућавају деци да развијају различите врсте ране писмености (језичке, математичке, визуелне) стварањем ситуација за њихово смислено коришћење, и то кроз:

– коришћење симбола у игри

– развијање симболичког изражавања у животно практичним ситуацијама

– развијање симболичког изражавања у планираним ситуацијама учења

– развијање свести о важности и корисности различитих начина графичког и других начина симболичког представљања.

Такође важан аспект припреме за школу односи се на подршку развијању  важне компетенције за целоживотно учење – учењу учења (поред осталих компетенција). Ова компетенција се развија подршком деци да освешћују процес властитог учења (запитаности, постављања питања, развијање сопствених теорија и хипотеза, решавања проблема, проналажење различитих извора информација, заједничко долажење до решеања, конструкција знања, промишљање, преиспитивање и др.). Учење учења је смислено повезано са игром, активношћу и ситуацијом у којој дете учествује и кроз укључивање деце у развијање програма. Васпитач помаже детету да свој процес учења освешћује, прати и процењује, тако што га моделује, даје лични пример у истраживању и подржава га документацијом о учењу видљивом у простору.

Инклузија је појам који значи укључивање, а у контексту образовања односи се на укључивање све деце у редован систем образовања, без обзира на способности, здравствено стање, етичку припадност или било коју другу личну карактеристику. Инклузија је приступ образовању заснован на прилагођавцању образовних институција са циљем да свако дете стекне квалитетно образовање. То је однос према деци и начин реализације васпитно-образовног рада. Добробити инклузивног образовања су вишеструке: осећање прихваћености и самопоштовање, виша образовна постигнућа, јаче самопоуздање, бројнији социјални контакти, бројнија пријатељства, активније провођење слободног времена, виши ниво емпатије код типичне деце и толерантније друштво. Теоријско-вредносни постулати Програма виде у детету са сметњама у развоју потенцијале, вртић као заједницу учења, а предшколску установу као место оспособљавања за успешан лични и друштвени живот. Уклањањем комуникационих и физичких препрека, уређењем простора, употребом прилагођених материјала и помагала повећава се самосталност у функционисању и могућност ступања у односе и делање детета са сметњама у развоју у игри, животно-практичним и планираним ситуацијама учења.

У нашој Установи, у складу са Законом о предшколском васпитању и образовању, деца са сметњама у развоју остварују право на предшколско васпитање и образовање у редовној васпитној групи. Континуирано се ради на унапређивању квалитета рада са децом са сметњама у развоју, поштујући План инклузивног образовања.  Подршка се огледа у: приоритету при упису у нашу предшколску установу, подршку детету и васпитачу у раду од стране услуге личног пратиоца, бесплатан боравак у вртићу, логопедским и дефектолошким третманима.

Основни задатак програма је хуманизација простора и боравка деце на болничком лечењу и рад на подстицању и развоју емотивног и социјалног аспекта развоја.

Два васпитача раде у болничким групама и то на одељењу педијатрије и дечјој хирургији. Основни принципи и задаци васпитно-образовног рада са децом на болничком лечењу су:

– олакшавање деци прихватања болничке средине;

– помоћ детету да прихвати болест и суочавање са ограничењима;

– подржавање, подстицање и осмишњавање активности (групне и индивидуалне);

– омогућавање деци да кроз игру искажу расположења и емоције;

– укључивање родитеља у активности са децом;

– успостављање одговарајућег стручног и сарадничког односа са здравственим радницима.