Да би деца, физички и ментално, правилно одрастало, требало би да што више времена проводимо напољу, не седећи у кући, приковани за екран рачунара или телевизор. Нажалост, студије показују, све већи број малишана којима је то, из разноврсних разлога, постало привилегија
Боравак у природи подстиче физичко, емотивно и ментално здравље. Кад би се, како духовито истичу поједини истраживачи, то могло давати на рецепт, као лек, одрасли би похрлили у апотеке да купе пилуле не би ли их давали деци, али и сами их узимали. Као да заборављају да је природа нешто што је бесплатно, доступно свима и што, само кад се хоће, малтене свако може себи да приушти. Јер, како је мудро говорио Никола Тесла, „нема ствари која би била толико вредна проучавања као што је-природа“.
Нажалост, деца све мање излазе на свеж ваздух, чак и кад су идеалне временске околности. Према неким проценама деца заправо проводе у природи педесет одсто мање времена него што су то чинили њихови родитељи.Коликио год се то чинило као друга духовита констатација, што се такође наводи у појединим истраживањима, чак и већина затвореника има обавезу да се свакодневно прошета и под небеским сводом борави дуже него многобројни малишани, посебно они који живе у густо насељеним градовима, често без паркова или зелених површина, где би имали прилику да се безбедно играју. Наравно, ако се питају родитељи, чак деведесет шест одсто њих би желело да им синови и ћерке имају свакодневни контакт са природом, свесни да је то неопходно за правилан дечји развој.
Због чега малишани све више губе битку кад је у питању повезаност с природом?
Свакако да је једно од објашњења технолошко време у коме живимо. Уместо да истрче напоље, шутирају лопту, возе бицикл, јурцају слободно, гацају по блату, деца све то замењују седењем испред екрана, кад су слободна, или обављајући неке задатке. Чак и као предшколци. Ако још нису у обавези да уче и раде домаће, малишани су добар део дана у вртићу и само ограничен период борабе у дворишту, ако га вртић има. Већину времена ипак су у затвореном.
А кад се врате кући, родитељи често немају ни снаге ни воље да децу пусте ван дима, јер се често с разлогом не усуђују да малишане оставе напољу без надзора. Могући су разноврсни сценарији који их у томе спречавају, неки више него оправдани, а неки баш и без основа. Колико год се чинилокао претеривање, одрасли су у страху да им се деца не повреде, не заразе, не налете на неког ко може нешто зло да им учини.
Међутим, та врста пренаглашене бриге може да остави последице. Неслободна деца, која су непрекидно под будним оком једног или оба родитеља, не одбијају прилику да развију самосталност, самопоуздање, такмичарски дух. Деца која добијају прилику да су негде, у „правој“природи, а не на пољначету испред зграде или дворишта често без зеленила. знатно су физички активнбија, смишљају самосталне игре, које им распаљују и развијају машту, у прилици су да се боље усресређују на одговарајући задатак, боље им се развијају моторичке способности, добијају могућност да им се повећава радозналост за свет у ком живе.
Ако деци дозволе да иду напоље, родитељи, а посебно мајке. спречавају малишане да се не би испрљали. Наравно, наравно разболеће се од прљавштине. Усуштини, ефекат је сасвим супротан. Иако је све већа помама за чистоћом, која је на ивици да се изједначи са што стерилисанијим условима живота, докази кажу да малишане баш треба пустити да се испрљају, јер им се тако појачава одбрамбени систем организма. Сићушни микроби, присутни у земљи и другим органским травама, суштински су више него благотворни за грађење имунитета.
Не постоје бојазни само од тога што ће се њихова наследница или наследник упрљати и заразити, родитељи једноставно не могу да поднесу да девојчица и дечак упропасти патике, поцепа фармерке, уништи мајицу. Ако на списку и та брига о гардероби и обући, онда деци треба понудити „радну варијанту“, ствари којесу предвиђене само за игру напољу.
Једно је отићи напоље, ако се ради о оближњем парку, адекватном игралишту са зеленилом, дворишту, јер то би деца ваљало да чине свакодневно, најмање један, али често и вишњ сати, посебно кад су у питању предшколци, који тек овладавају спознајама о сопствној личности и свету у ком живе. Међутим, било би препоручљиво да се осмисле и дужи излети викендом, поготово ако родитељи имају нерадну суботу и недељу (што је, нажалост, у многим породицама често постала привилегија). Драгоцено би било сести у кола, а ако породица нема ауто, аутобусом или возом отпутовати макар на једнодневни излет на оближњу планину, реку, језеро. Н е само да ће деци годити боравак на чистом ваздуу, него ће то допринети и већем зближавању малишана и родитеља. Упућени једни на друге, пробудиће односе и заједнички се упустити у пустоловину. Подразумева се да би требало избегавати телевизију и што мање могуће користити компјутер, мобилни телефон. Т о важи и за мале и велике.
Један од основних разлога што деца не проводе више времена у природи јесте што се угледају на родитеље, који им дају лош пример. Наиме, одрасли су све више склони да слободно време проводу заваљени у некој фотељи, приковани за неку од многобројних технолошких стварчица. Ако дете види да његов отац или мајка нису одушевљени боравком у природи, сва је прилика да ће оно „преписати“ исти модел понашања.
Уколико одрасли желе деци да буду узор, било би пожељно да имају неку разоноду везану за одлазак и боравак у природи: пецање, бициклизам, планинарење, посматрање птица, камповање. Осмишљено проведено време на чистом ваздуху, без обзира на временске околности. Осмишљено проведено време на чисотм ваздуху, без обзира на временске околности, нагнаће децу да и сама заволе да свеж ваздух удишу пуним плућима док, рецимо, тати додају глисте као мамац за пецање рибе. Науче ли се да одмалена походе излетишта, колико год да су удаљена, деца ће тај модел вероватно прихватити и наставити и сама да га живе и у старијим годинама.
Истраживања показују да што је особа више повезана са природом, тај контакт ће јој донети и физичке и психичке благодети. Даље се наводи да је и сасвим мали, индиректни контакт с природом повољан за здрвље и да чини чуда.
Зато је на родитељима да се потруде и да децу, кад год су у прилици, одведу на некуд у природу. Требало би да, ако то не могу да раде баш свакодневно, за заједнички боравак у природи одреде викедн и да планирају да осмисле заједничке поход, који ће трајати макар та два дана. Наравно, уз предходно добро испланиране активности које ће, и малим и великим, бити изазов, пустоловина која ће постати неопходан састојак живота.
