ЛЕКОВИТЕ ПРИЧЕ: ИЛИЈА И ДЕКА

Причање прича може бити и лековито. У жељи да помогну родитељима и деци да што лакше прођу кроз овај период неизвесности и промењених животних навика, наши аутори и сарадници шаљу нам баш такве, лековите приче. Читајте их у кругу породице, разговарајте о прочитаном, надограђујте их и мењајте, а онда и сами стварајте своје приче и делите их с другима. Тако ћемо се сви осећати боље и из ових необичних околности изаћи креативнији и богатији!

 ИЛИЈА И ДЕКА

Илија је био тужан. Седам дана није видео свог деку Љуљуа. Седео је у соби и забринуто бројао показујући бројеве прстићима.

– Један, два, три, четири, пет, шест, седам… То је многоооо!

Загрлио је мекану хоботницу и дубоко уздахнуо. Сунце је намигнуло кроз прозор и послало му зрак који га је помиловао по коси. Илија је и даље био тужан.

Није долазио јуче, ни дан раније, ни оног тамо дана, а неће ме посетити ни сутра. Не сме да излази… Одрасли кажу да влада неки вирус. Чудно се зове, на слово К. Ништа не разумем… Шта то значи?, размишљао је Илија.

Илија је приметио да одрасли некада користе речи које он не разуме. Толико озбиљних, тешких речи да би се објаснило нешто једноставно. А то је ово: Он зна да дека жели да дође, а не може. Зашто?

Још јаче је загрлио хоботницу.

Мама је полако ушла у собу и угледала Илију у чврстом загрљају мекане хоботнице. Села је поред њега и нежно их загрлила обоје.

– Зашто дека не може да дође? – тужно је упитао Илија.

– Рекла сам ти, знаш… – мама реченицу није ни завршила а Илија ју је нестрпљиво прекинуо.

– Знам, знам, а ништа ми није јасно! – рекао је помало љутито.

– У реду, али знам шта ти је сигурно јасно – рече мама.

– Шта? – упита Илија.

– Па то да те дека много воли и да смишља нове приче за тебе.

Илијино зеленобраон око се насмешило.

– И ја волим њега – више, више да се никада не избрише! – рече Илија гласно.

Сунце које је намигивало кроз прозор посла још један зрак да помази маму по коси. И тада мами паде на памет једна идеја.

– Видиш ли моју руку? Замисли да у њој држим велики пуфнасти маслачак! Како беше зовеш семе маслачка које лети?

– Маца маслачак – насмејао се Илија.

– Замисли сада да свака маца маслачак носи по једну поруку деки – рече мама.

– Маца маслачак је поштар! – узвикну усхићено Илија.

– Даааа! Зваћемо га Поштар Маслачак. Хајде брзо да напишемо поруке које желимо да нам Поштар Маслачак понесе.

Илија и мама су седели на поду и мама је разнобојним фломастерима писала поруке. Биле су то поруке љубави и детиње жеље да Илија загрли деку, да му седне у крило и да га дека закопча у своју кошуљу. Мама је заборавила на ручак, на бриге … само је писала. Када су завршили, веома озбиљно, а опет ко бајаги, заједно су с пода подигли замишљени велики и бели пуфнасти маслачак. Потом су, на 1, 2, 3, снажно дунули у њега. Брзо су отворили прозор и маце поштари су се разлетели.

Илија је, срећан, махао малим поштарима. Сунце се смејало и намигнуло другим оком. Одједном Илија забринуто упита:

– Мамааа, а како ће маце поштари знати где дека живи?

Мама је са осмехом одговорила:

– Сунце и ветар ће их водити! Не брини!

Мало касније зазвонио је телефон. Мама се јавила, а потом позвала Илију, који је још гледао кроз прозор насмејаних очију. Дека се јавио с припремљеном новом причом и рекао нешто важно.

– Право чудооо! Замисли, неке маце маслачци заиграле су ми пред очима. Једна ме је заголицала и ушла ми у нос кад сам удахнуо… Пре него што ти испричам причу, хоћу да знаш да те волим, да једва чекам да ми седнеш у крило и да те закопчам у своју кошуљу.

– Деко, деко … то сам био ја! То су поштари маслачци! Знаш, ја сам их послао! – говорио је Илија узбуђено. – То сам јаааа! Волим те…

– Чекај, чекај, стани! И ја тебе волим, али ми ништа није јасно… Изгледа да ти мени сада треба да испричаш причу! – рекао је дека.

– Какву причу?!

– Причу о Поштару Маслачку…

Илија, устрептао од среће, поче да прича…

Миљана Пријић, стручни сарадник-психолог у Предшколској установи Чукарица
………………………….

Поштовани родитељи,

Ево поруке за вас од Поштара Маслачка:

Деци некада нису јасни догађаји који се збивају око нас. Смисао и значења пружамо им ми. То чинимо речима којима покушавамо да објаснимо појаве, а прави смисао крије се у начину на који реагујемо и понашамо се у одређеној ситуацији. Ова прича нам поручује да деци објашњења која су скројена по нашој мери не значе много. Довољно је да будемо ТУ, с њима. Да их видимо и чујемо. Довољно је да покажемо стрпљење, да останемо смирени и заиграни.
……………………….
Миљана Пријић (Ниш, 1981), ауторка приче, ради као стручни сарадник-психолог у Предшколској установи Чукарица. Завршила је студије психологије на Филозофском факултету у Београду, као и едукацију из системске породичне психотерапије на београдском Институту за ментално здравље. Мајка је троје деце.

 

(Преузето са сајта kreativnicentar.rs)

 

Click