ВЕШТИНЕ ОВЛАДАВАЊА ЕМОЦИЈАМА

КАКО ДИСЦИПЛИНОВАТИ НАЈМЛАЂЕ – ВЕШТИНЕ ОВЛАДАВАЊА ЕМОЦИЈАМА

Да би се малишани учили опхођењу, односу према другима, сузбијању излива беса, поштовању, емпатији, одговорности, од најнижег предшколског узраста с њим би требало веома посвећено радити и створити чврст основ, који ће им помоћи и омогућити да овладају не само својим емоцијама, већ и поступцима.

На сам помен речи дисциплина, посебно када је у питању рад са децом, обично сви помисле на неки прилично ригорозан метод који, у највећем броју случајева, укључује и казну. Временом као да се заборавилои првобитно значење тог појма, који је преузет из латиноског језика. Наиме, једно од основних значења речи дисциплина јесте-подучавање, а сам појма латинске речи discipulus: ученик.

Како дисциплиновати децу, али да то буде најближе значењу појма преузетог из латинског, који је временом попримио понекад и драконски облик?

Уколико одрасли деци јасно покажу шта од њих очекују, и то од најранијег узраста, малишани ће временом и сами почети сами од себе да то очекују, тврде стручњаци. Пошто деца по природи имају склоност да учине све не би ли задовољили родитеље, све је прилика да ће прихватити облик понашања који су научили од људи који их васпитавају и подижу.

И, оно што је такође важно, додају поједини психолози, јесте децу учити самодисциплини. Јер, ако се родитељи од њихове друге године усредсреде на оно што је најбитније у васпитању и грађењу вредноссног система, деца ће веома рано почети да схватају да неће бити у сукобу ни са самим собом, а ни са средином у којој одрастају.

Она деца која, наравно зато што им је то дозвољено, верују да могу да раде ама баш све што им је по вољи и да добију све што пожеле, често се препознају по иритантном понашању за околину, јер не  презају да своје незадовољство исказују виком, циком, дреком. Док не буде по њиховом, не престају с протестовањем. Међутим, малишани који су научили да постоје општеприхваћене границе докле се (не) може, науче да се томе приклањају и поштују та правила.

А да би се то постигло родитељи деци треба да кажу и предоче шта од њих очекују, без субише сложених и за малишане неразумљивих објашњења. Уколико девојчица или дечак прихвате да су разлози једноставни за неко од правила, лакше ће га и усвојити. Треба, на пример, рећи: „Треба да идеш у кревет у осам сати, зато што је твом телу неопходно много сна, да бибио јак и здрав!“ Или: „Врати, молим те, играчке у сандук да и наредног дана лако можемо све да их пронађемо на једном месту!“

Наизглед једноставне реченице, на које можда дете неће одмах позитивно реаговати. Али, треба имати стрпљења. И, сваки пут кад малишан послуша и учини баш онако како се од њега очекује, неизоставна је похвала: „Поносан сам на тебе!“, „Браво!“, „Само тако настави и даље!“.

Нажалост, има одраслих који од деце захтевају да испуњавају одговарајућа правила, а та правила ни сали не поштују. Зшто би нека девојчица или дечак ставила патике у ципеларник, ако виде  да њн или његов тата или мама обућу изувају и остављају у ходнику, где јој није место. Деца све упијају. Ако виде шта родитељи или старатељи раде, све је прилика да ће хтети да их имитирају и да им се на неки начин умиле.

Треба радити и на дечјој савести. Деси ли се да се малишан лоше осећа, јер није испоштовао неко од очекиваних правила, не треба одмах све учинити да му се поправи расположење. Не би било добро претерати у покудама, али нема ништа лоше да дете мало осети и грижу савести детета. Уместо да се подигне глас и, уз вику и погрде, брат и сестра раздвоје, увек има и других прихватљивих решења. Одрасла особа често може да се изненади на какве све луцидне начине наизглед мало дете може да реагује сасвим зрело.

Детету треба помоћи да користи сопствене когнитивне вештине, како би дошло до њему задовољавајућих одговора. Упитају ли девојчица или дечак мајку или оца како нешто да ураде, није лоше да се на питање узврату: „А шта ти мислиш како би требало урадити?“ Тако дете стиче сигурност и способност да само реши неке ствари и савлада препреке.

Уместо да се детету, чим родитељ види да му нешто не полази лако за руком, истог часа прискочи у помоћ, треба му помоћи да научи да покуша и по неколико пута. Није важно да ли је реч о сасвим баналним стварима- одлагању посуђа у судоперу, везивању пертли на ципелама, враћања играчака на место….Дисциплиновање деце је учити их упорности и склоности да лако не одустају.

Деца су по природи нестрпљива, не воле ни на шта друго да чекају. То је сасвим оправдано, јер и с развојног и неуролошког аспекта деца практично и опстају тако што им се малтене у тренутку испуњавају жеље и потребе. Због тога веома тешко предшколце учити стрпљењу. То и јесте разлогда им баш у том узрасту и треба помоћи да се уче трпељивости. Један од начина да се то постигне јесте да им не треба удовољити истог тренутка, кад нешто затраже. Родитељ не би требало одмах да скаче и одмах испуни жељу, него да га намерно пусти да сачека. Тако ће се учити да нешто не може да се добије истог часа, него да треба мало сачекати.

Предшколац није у стању да изрази фрустрацију, зато је ту одрасла особа да му помогне и објасни. Стрпљење може да се учи и кроз игру. Нека оно настави да користи све што има од електронских справа, које су брзе попут муње, али је препоручљиво да се дете занима и за градњу неког замка уз помоћ лего или неких других „циглица“за градњу, да сложи слагалицу, чак и да у саксији засади семе неке биљке и потом посматра и проверава кад је изникле из земље.

Родитељи децу дисциплинују и истовремено их уче и самодисциплини. Али не могу да очекују резултате преко ноћи. Деца ће наставити да се понашају и дрско и безобразно и опасно, али ипак реч је о деци. Није дете лоше, само се лоше понело.

                            (извор:Просветни преглед (11-18.јануар 2018.), аутор Весна Софреновић)

Click